Al Kaloid: Sve si rekao kako treb...
Zajednica VIKTORIJA: ovo potpisujemo......
ducko: Uputstvo za pravljenje...
karamut.stari: Majo da li je lepo gle...
milan: da li moze posle subox...
Stepanovic: Jel moze neko nesto vi...
Pepeljuga: Majo, kao da me je nek...
zvooncica: Majo saberi se molim t...
maja70: u sta da verujem,cemu ...
| ЗЕМЉА ЖИВИХ |
| subota, 14 mart 2009 13:55 |
|
Због значаја који има рад манастира Ковиљ и Заједнице „Земља живих“ у лечењу зависника, урадили смо интервју са јерођаконом Јелисејем чије је једно од послушања у манастиру управо рад са штићеницима. Надамо се да смо успели да Вам пренесемо делић онога што је за Вас, наше посетиоце сајта, од значаја. На почетку нешто више о центрима, колико их има и где се налазе? Заједница Земља Живих је почела званично са радом 28. јануара 2006. године, не рачунајући време које су штићеници (зависници, наркомани) проводили у самом манастиру у претходним периодима...прва кућа је отворена у Ченеју. То је једно место близу Новог Сада које је некад било скуп салаша који су имали своју школу. Сада је та школа затворена и напуштена и на нашу молбу уступљена нам је на коришћење. У међувремену смо отворили још 3 куће: у Вилову, Брајковцу код Лазаревца и женска кућа у манастиру Успења Пресвете Богородице у Бачком Петровом Селу. У плану нам је да отворимо још кућа, потребе су велике, али наше могућности су ограничене. За сад је ово пионирски покушај Епархије бачке и Епархије шумадијске да Српска Православна Црква помогне на свој начин у решавању овог проблема који је од националног значаја... Веб сајт: http://www.zemljazivih.info
Ралози су разни. На првом месту благослов старешине манастира да ми то буде послушање којим ћу се између осталог бавити у манастиру, а ту је наравно и моја лична жеља.. О личним мотивима би могло да се дуго говори и пише, али то за сад није толико битно. Главно је то да се помогне тим људима који траже помоћ од Цркве.
Па... сви смо слаби и сви имамо слабости, а зашто се неки наркоман одлучио да то проба и постане зависник то је тешко рећи. Мислим да ни они сами не знају праве разлоге. Само можемо да нагађамо. На пример, сви људи имају неке страхове, а у корену свега је страх од смрти. У питању су онтолошке ствари. Да ли је човек смртан или не? Да ли Бог постоји? Да ли има вечног живота? И тако даље. Тешко је помирити се са животом оваквим какав је. Човеку увек нешто недостаје. Сви то покушавају да пронађу у нечему. Црква је та која човеку говори да га Бог воли управо онаквог какав је, са свим својим слабостима..
Живот у Заједници је јако дисциплинован и то је потребно, не само за зависнике него и за људе уопште. Замислите само какав би живот био да нема на пример закона. Многи би радили јавно шта год им подне на памет. Ако човек морал и моралне законе не гледа кроз призму своје вере у Бога, онда где су границе у људској неморалности и осталом? Постоји ли разлика између мушког и женског центра? Да, разлика постоји на разним пољима и нивоима. У питању је и другачија природа мушкарца и жене. То би могли најбоље да објасне наши васпитачи који су боравили и у мушкој и у женској заједници. Један од њих, који је мушкарац, рекао ми је да су мушкарци у Заједници као мале бебе у односу на жене. Њега треба питати зашто.
Манастир је место дешавања припремних разговора за улазак у Заједницу који су се обављали у почетку сваке суботе, затим сваке друге, а од недавно само једанпут месечно у прву суботу у месецу. Ту се затим обављају и сусрети наших штићеника са родитељима. Добијају се информације о Заједници и начину пријема. Манастир финансира Заједницу у свему ономе што је потребно...
Неће на исти начин као што сам то ја радио, али ће свакако онај који буде у канцеларији и јављао се на телефонске позиве пружати информације о начину и могућностима пријема нових. Нема незамењивих... осим Христа Спаситеља, Бога и Логоса Божијег!
Све долази из сфере духовног, а манифестује се психички и телесно. Човек је биће више светова. Нисмо само овде. Има нас и тамо. Човек је есхатолошко биће. Вечност постоји и треба се бојати вечности. Овде на Земљи је све привремено. Вечност је друга димензија. Вечност не познаје време и простор. Да ли се ти радујеш вечности? Бићемо вечно са Христом и једни са другима. Да ли то можемо да поднесемо?
Наравно! Често долази и до међусобне размене. То је једна кућа. Једно биће. Чим дође до подвајања и стварање „кланова“ одмах их прегрупишемо. Иначе, правило Заједнице је да стање у Заједници треба да буде такво да „све гори“, иначе ако је све „у реду“ онда дефинитивно ништа није у реду, јер ђаво не мирује, мора да постоје искушења. Свети Антоније каже: „ да нема искушења не би се нико спасао!“. Постоје ли даљи планови? Да, наравно, планови постоје, али питање је колико су оствариви у овом тренутку. Треба неке коцкице сложити. Наша љубав је неограничена, али могућности и капацитети нису! Мислим да постоји спремност од стране Министарства здравља да нам помогне у овом програму, и то је јако добро и много говори о озбиљности нашег рада. Колико је њих тренутно у сва три центра? Па, мислим, око 60 људи.
Око 50, хахаха, само што не спавају у шталама...
Много...али мало је оних који су издржали до краја програма, то јест до истека друге године, када добију благослов да су спремни да изађу из Заједнице, о чему одлучује и процењује Заједница. Ови остали су изашли на своју одговорност и многи су у добром стању, то јест, за сада се не дрогирају. Има и трагичних случајева, четворица који су напустили Заједницу нису више у животу. Не постоје статистике. Све је релативно.  Чула сам да у Заједницу не могу HIV позитивни и они који болују од хепатитиса Ц. Да ли је то истина? Не, није истина! Сви су добродошли!
Да, наравно. Саветујемо се и укључујемо исте кад год је то потребно.
Највише нам је помогла сарадња са члановима комуне Cenacolo, италијанска Заједница коју је основала монахиња, сестра Елвира. Како локална заједница реагује на центре? Свакојако. Од почетне скептичности и бојазни до прихватања и обостране сарадње. Мислите ли да зависници који су прошли програм рехабилитације имају могућности да се врате нормалном животу, односно да ли постоји икакав програм ресоцијализације? Па за сада не постоји адекватан програм ресоцијализације, али постоји спремност свих нас да штићеницима помогнемо да пронађу посао, смештај и тако даље... Велика већина је верујућа, иначе не би ни пристали на такав програм, али питање је колико су верујући и на који начин. У Светом Писму један од јудеја се обраћа Христу: „ Господе, помози моме неверју!“ Зар смо ми бољи верници? Наравно, то је и један од предуслова за излечење, мада не и пресудан.
Мислим да не, све имамо, и хвала свима онима који су нам помогли на било који начин, па макар и добрим мислима јер какве су нам мисли такав нам је и живот. Јерођакон Јелисеј (манастир Ковиљ) Разговор водила: Татјана Радић  |
PROČITAJTE JOŠ:
komentari
Kristina odlican intervju, prava pitanja.
Da li si dobila odgovor iz Raskrsca? Da li ce se i oni otvoriti najzad da cujemo za taj depozit vise ?