Početak svakog lečenja od bolesti zavisnosti podrazumeva izvestan period izolacije i neke vrste isključenosti iz spoljašnje sredine, ali to je samo jedan od koraka koji treba da dovede do stabilizacije bivših zavisnika, pa samim tim i do cilja lečenja – resocijalizacije, vraćanja u društvo i okruženje, u zdravu sredinu.
Većina zavisnika koji se leče u početku imaju problem sa odsustvom druženja i nedostatkom prijatelja u tom prvom periodu i željno iščekuju dan kada će ponovo moći da se druže i izlaze. Kada to vreme dođe, mnogi od nas shvate da nije lako ponovo se uključiti u društvo, ovaj put kao normalna i zdrava osoba.
U skladu sa pravilima lečenja, staro “društvo” kao i novo koje ima ikakve veze sa drogama je zabranjeno u svakom pogledu, a i kada ne bi bilo, oni koji su zaista napredovali u lečenju i shvatili ga ozbiljno ni sami ne bi želeli da se u taj svet više ikada vraćaju. I tu se javlja problem vezan za pitanje: Kako početi iz početka? Dolazi do nelagodnosti i nesigurnosti, pitanja tipa “Da li će me ljudi prihvatiti nakon svega što sam uradio?”, “Da li novim osobama koje upoznajem treba da kažem za svoju prošlost ili ne?”, “Da li ću moći da ponovo izgradim poverenje kod starih prijatelja koje sam uništio za vreme bolesti?”…
Prvi savet koji mogu da dam svima je da se ne brinu previše oko toga. Ljudi kojima je stalo do vas će vas razumeti i dati vam podršku, pravi prijatelji koje ste izneverili će vas rado ponovo prihvatiti ukoliko su zaista bili pravi. Ono o čemu treba da razmišljate je šta ste sve postigli za vreme lečenja i kakva ste osoba SADA, a ne kakva ste bili za vreme bolesti. Takođe treba da shvatite da za razliku od vas i vaših saradnika, kao i ostalih ljudi koji se leče, mnogi ljudi imaju duboko usađene predrasude i pogrešno smatraju da ne postoje bivši zavisnici (“Jednom narkoman – uvek narkoman”). Ovakvi ljudi, ma koliko vam stalo do njih, vam ne trebaju u vašem novom životu, zato što postoje ljudi koji će vas razumeti, kojima neće smetati ko ste nekada bili, i koji shvataju da svi mi u životu pravimo greške i donosimo pogrešne izbore ali se računa da li smo pokušali i uspeli da greške ispravimo ili ne. Imajte vere i poštujte sami sebe pa će to činiti i drugi.
Kada sve ovo razumete i prihvatite shvatićete da i nije toliko teško ponovo uspostaviti pokidane veze i upoznati nove ljude koji vas neće osuđivati zbog vaše prošlosti već naprotiv poštovati kako zbog toga kakvi ste sad tako i zbog snage koja vam je bila potrebna da dotle dođete.
Prva stvar koju treba da uradite je da kontaktirate stare prijatelje, kako one sa kojima se godinama niste videli i čuli, tako i one sa kojima ste bili u kontaktu za vreme bolesti ali ste im se na neki način zamerili svojim ponašanjem i nepoštovanjem i izgubili njihovo poverenje. Ove situacije su kod svih bivših zavisnika praćene osećajem nelagodnosti, krivice, griže savesti… Ali u svakom slučaju, to ne sme da vas spreči da ovaj korak preduzmete, kao ni da ga predugo odlažete kao što sam ja činio. Na lečenju naučite da treba da se suočavate sa neprijatnim situacijama poput ovih a ne da ih zaobilazite i izbegavate, i to je upravo ono što treba i da uradite. Bićete iznenađeni, ponovo kao što sam ja bio, koliko će vašim pravim i starim prijateljima biti drago što ste tu gde jeste i koliko razumevanja i podrške će pokazati i pružiti. Nemojte se plašiti da ih pozovete, setite se da ste sebe nekada dovodili u mnogo neprijatnije situacije iz mnogo pogrešnijih razloga. U svakom slučaju, prihvatili vas oni ponovo ili ne, osećaćete se mnogo bolje nakon što im kažete istinu i ponudite izvinjenje.
Ono što dalje možete da uradite, a što će se vremenom desiti i samo od sebe je da u svojoj radnoj sredini možete upoznati dosta novih ljudi, od kojih vam možda većina neće postati prijatelji, ili bar ne odmah, ali sa kojima ćete moći da se družite i van posla što će dosta doprineti daljem uspehu u vašem lečenju. Problem sa radnom sredinom kod mnogih zavisnika leži u tome što ne žele da se zna da za njihovu bolest iz raznih razloga (nerazumevanje poslodavca, nekih ljudi koji sa njima rade i sl.). Ukoliko je ovo slučaj i kod vas, pustite da prođe neko vreme i pokušajte da procenite kome možete da verujete dovoljno da mu poverite svoju “tajnu”.
Naravno, nikako ne treba da zanemarite drugove koji se leče sa vama ili su već završili lečenje, jer oni vas svakako najbolje razumeju, a i preko njih možete upoznati neke nove ljude, zajedničke prijatelje. A i činjenica je da će za vas svakako biti dobro da ostanete u kontaktu sa osobama sa kojima ste se lečili i po završetku, jer će vam to konstantno davati podsticaj i podršku da ostanete na pravom putu.
Pored svih ovih mogućnosti, ostaje i ta na koju ne možete direktno da utičete, a to je da ćete, kako vreme bude odmicalo, svakako upoznavati i neke nove ljude čistom slučajnošću, kroz razne situacije koje normalan i zdrav život donosi. Treba samo da pozitivno gledate na stvari i pozitivne stvari će vam se i dešavati, tj. umećete da ih prepoznate kada naiđu i kada se dese, a ako smo išta naučili na lečenju to je da smo već u životu propustili mnoge prilike (od kojih će se neke ponovo ukazati a neke nikad neće), ali da u svakom slučaju više nemamo taj luksuz i da treba da iskoristimo sve pozitivno što život uputi u našem smeru.
Kako god da se stvari budu odvijale i na kojoj god strani ili stranama da pronađete ono što tražite, kod upoznavanja novih ljudi će se uvek pojavljivati i dilema da li i kada im reći sve o sebi i lečenju. Moj lični stav je da je iskrenost uvek najbolji put, iz mnogo razloga. Kao prvo, osobe koje ste upoznali zaslužuju da znaju istinu i da same donesu odluku i naprave izbor da li žele da budu deo vašeg života. Drugo, nakon toliko izgubljenog vremena za vreme bolesti, prosto ne možete sebi da dozvolite da nastavite da ga gubite i da zbog toga što ste odlučili da nekom novom poznaniku kažete istinu o sebi tek nakon što je prošlo neko vreme izgubite poverenje te osobe kao i šansu da nekada možda postanete pravi prijatelji. Treće, treba da se zapitate (posebno ako živite u maloj sredini kao što je naša u kojoj se skoro sve o skoro svakome zna) koliko ljudi već zna za vašu bolest ali ne i za vaše lečenje? Da li će misliti gore o vama ako im kažete da se uspešno lečite i da ste uspeli da preokrenete svoj život, ili ako i dalje misle da ste zavisnik? Šta je veća “sramota”? Da li želite da rizikujete da izgubite potencijalnog prijatelja zato što niste bili iskreni prema njemu? Odgovor bi trebalo da je očigledan.
Treba da shvatite da ste tu gde jeste, ne možete da vratite vreme i da je to cena koju ćete u izvesnoj meri morati da platite za greške iz prošlosti i da vas neki (možda čak i većina) ljudi nikada neće prihvatiti i imati poverenja u vas. Ali kao što sam već rekao, sigurno će biti i ljudi koji će vas razumeti i podržavati, a to su ljudi koje želite pored sebe u životu. Bivši zavisnik ili ne, osoba koja uz sebe ima tri ili četiri prava prijatelja može sebe smatrati veoma srećnom, jer neki ljudi prođu čitav život a da ne steknu ni jednog prijatelja kojeg bi mogli nazvati pravim i istinskim.