U lečenju zavisnika može se debatovati u vezi svega i svačega, ali pitanje apstinencije ne sme biti vezano niti uslovljeno nijednim spoljašnjim faktorom, osim samom apstinencijom.
To znači da pitanje apstinencije ne sme biti uslovljeno ni ovim ni onim životnim okolnostima, odnosno da se apstinirati mora bezuslovno, po svaku cijenu, jer pitanje apstinencije je zavisnku doslovce pitanje života ili smrti i ne može se smanjiti njegov značaj na konto bilo koje uslovne relacije.
Zavisnik, doduše, shvata duboku razložnost navoda poput tih, ali naivno smatra, uveliko se precenjujuċi, kako on ne treba da plati toliku cenu da bi se ostavio heroina, dok zapravo veċeg dela unutrašnjeg otpora prema lečenju i oporavku zavisnik nije ni svestan. I onda, tek posle nekoliko ozbiljnih i redovno neuspešnih pokušaja da se jednom zauvek ostavi heroina, on napokon sagledava protiv koga se zapravo bori i koliko ċe borba biti teška i duga.
Treba znati da se sve, što je životno upropašteno i propušteno kroz nekoliko godina drogiranja, ne može nadoknaditi za nekoliko meseci apstinencije. Apstinira se strpljivo, bez grandomanskih očekivanja, dan za danom, jer stvari zaista dolaze na svoje mesto, ali polako. I zato, ako se uopšte apstinira, onda se apstinira polako. Ovim tekstom se iznad svega jasno upuċuje na to da je priča o oporavku zavisnika tvrda priča, i ko god oporavku odriče oporu težinu, taj ne zna što govori kada govori o oporavk
„Kada napokon odluče izaći iz mulja, heroinski zavisnici shvataju koliko su poharani drogom i koliko malo što mogu i znaju. Stari, zavisnički svet ostavili su za sobom, a novi još nisu stvorili, i uglavnom besplodno sede u sobi roditeljskog doma i apstiniraju ne radeći ništa.
Naravno, malo-po-malo pomalja se novi svet, ali zaista malo-po-malo, tako da o voljnoj spremnosti da izdrže samoću, depresiju, dosadu i prazninu, zavisi dalja sudbina njihove apstinencije. Jer ako ne izdrže i/ili ako se valjano ne socijalizuju i ne uključe u tokove normalnog života, najizglednije je da će se vratiti starim stazama i starom društvu. U prostoru psihološkog i socijalnog vakuuma kućne izolacije ne može se izdržati predugo. Odnosno, bolje ikakav nego nikakav svet, shodno čemu se zavisnici vraćaju natrag na narko-scenu gde ipak nekog znaju, s nekim se mogu družiti, s nekim ko ih prihvata takvima kakvi jesu.
SAMIM PRESTANKOM UZIMANJA DROGA NE REŠAVA SE PROBLEM DROGIRANJA
’Neki od nas su se, nakon uspostave apstinencije, držali starog načina razmišljanja, očekujući da će ih stari načini dovesti do novih rezultata. No, bilo je više nego naivno očekivati da će se, ako se nakon prestanka uzimanja droga ništa drugo ne promeni, išta promeniti, to jest kako će to biti dovoljno da se droge i drogiranje zauvijek ostave za sobom.’
USPOSTAVA APSTINENCIJE
I FAZA APSTINENCIJALNOG OPTIMIZMA
Neposredno po uspostavi apstinencije ulazi se u fazu apstinencijske euforije i optimizma.
Zavisnik je tada više nego zadovoljan sobom: po prvi put nakon godina drogiranja u kontinuitetu je dan za danom bez droga, i svi oko njega zadovoljni su činjenicom da se prestao drogirati i to mu neskriveno pokazuju.
Nakon prestanka drogiranja, on se ubrzano fizički oporavlja te izgleda bolje, oseća se bolje, ima bolju performansu, obektivno funkcioniše bolje, emotivno funkcioniše bolje, razmišlja bolje, želi da mu bude bolje, da bude bolji čovjek i odmah mu celi svijet izgleda bolje. U tom razdoblju apstinencijalnog entuzijazma čovek je u apstinenciji prepun energije, ideja, poduzetan je na svim područjima na kojima je godinama manjkavo funkcionisao. Popravile su mu se performanse i ličnost spolja, i on odmah ostavlja utisak normalnosti, utisak psihijatrijski i socijalno neupadljive osobe. Naravno da je prezadovoljan tom transformacijom slike o sebi u koju bi i sam najradije poverovao.
Popravilo mu se i poljuljano samopoštovanje, uverio je i sebe i druge da još može, barem na kratke staze, biti onaj stari. I zato mu se naivno čini da ga, kad mu tako dobro ide, više ništa ne može nagnati da se vrati drogiranju i zavisničkom životnom stilu. Zavisnik koji apstinira spolja se ni po čemu ne razlikuje od drugih ljudi, i naravno da se on zaljubljuje u tu idealizovanu sliku samoga sebe koja omalovažava sve izgubljeno i upropašteno godinama drogiranja.
FAZA DEPRESIVNE PREOSJETLJIVOSTI I PATNJE U APSTINENCIJI
Nažalost, te promene ne bi bilo tako lako ostvariti da one najvećim delom nisu tek površinske naravi. Ta tzv. ’faza medenog meseca’ gorljive i optimizmom prošarane apstinencije obično traje od nekoliko nedelja do nekoliko meseci. Nakon nje gotovo po nuždi sledi faza nestanka oduševljenja činjenicom da se više ne drogira, to jest faza u kojoj se neposredna okolina zavisnika-apstinenta više ne oduševljava činjenicom njegove apstinencije, faza u kojoj se ni stvari više ne poboljšavaju tako zavidnom brzinom.
Zavisniku apstinencija tada postaje, u lošem smislu, nešto tako obično uobičajeno. On gubi preduzetnost, entuzijazam, usporava se, postaje zamišljen i zapravo depresivan. Nezadovoljstvo izražava, za tu fazu tako tipičnim, neodređenim prigovorima na ovo ili ono. Neki apstinenti otvoreno govore kako su se bolje osećali dok su se drogirali.
Jer, osim mnogo toga lošeg, droge zavisnicima pružaju ugodnost na koju su navikli i bez koje više ne mogu. Zato im je raskid s drogama temeljno bolan, obojen patnjom koju je teško ugušiti u rasponu vremena i duše koja se otvara nakon prekida s drogiranjem.
Njima je prosto preteško u emotivnom smislu podnositi činjenicu koju su shvatili na intelektualnom planu, a ta je da se od sada doživotno nadalje više nikada neće moći drogirati. Ako je doživotna apstinencija jedini put oporavka za zavisnike, onda oni radije neće priznati da su zavisnici nego da za sobom definitivno zatvore vrata uživanja u drogama.
Zavisnici su u toj drugoj depresivno obojenoj fazi labilne apstinencije, preosetljivi, duboko depresivni i psihološki se lome i na najmanji povod. To je upravo za izdržati najteže razdoblje apstinencije, i razdoblje kada su izgledi za povratak drogiranju najveći. Zavisnik tada reaktivira samo umrtvljene, a još i te kako žive, porive prema ponovnom drogiranju.
Naime, zavisnik tada u sve većoj meri podleže umišljaju kako se sada oporavio i da se iznova može povremeno ’rekreativno’ i ’kontrolisano’ drogirati. Namera mu je povremenim drogiranjem vratiti onaj toliko žuđeni osećaj zadovoljstva životom, osećaj makar i lažne svemoći kroz koji bi pobegao od dosade i čuvstva neispunjenosti životom, koje ga sve češće saleće.
Zato tek nakon što prebrodi i tu, u psihološkom smislu kriznu fazu apstinencije, on zaista apstinira i on zaista može apstinirati na duge staze. Jer tek tu treću fazu možemo smatrati fazom stabilne apstinencije u kojoj započinju procesi dubokog i istinskog sazrevanja apstinenta, u kojoj on zaista prerasta i pregorieva zavisničku ličnost u sebi.
Zavisnik čija je apstinencija skorašnjeg datuma redovno oseća nelagodu u apstinenciji, to jest i dalje nesvjesno žudi za drogiranjem, jer jedino se u nadrogiranom stanju oseća normalno i normalnim, zadovoljno i zadovoljnim.
Zavisnik se mora osećati dobro u apstinenciji da bi apstinirao na duge staze, jer hronična nelagodnost u apstinenciji slama zavisnika i tera ga u novo drogiranje.
’KOLIKO GOD STVARI BILE LOŠE, JOŠ UVEK IH DODATNO MOŽETE POGORŠATI DROGIRANJEM!’
Zavisnike koje muči hronična nelagodnost u apstinenciji mi bivši zavisnici podsećamo:
’Bez obzira koliko stvari bile loše uvek ih možete pogoršati drogiranjem!
Jer svaki problem koji nam se ispreči, mi zavisnici, načelno možemo rešavati na dva načina: na mudar način i na nama uhodan način – drogiranjem. IZBOR JE, BEZ OBZIRA NA OKOLNOSTI, IPAK SAMO NA NAMA.’“