Naše društvo, ali i bilo koje drugo, ima veliki problem – alkohol. Socijalno odobravanje, pa čak i podsticanje od strane prijatelja ili, u gorem slučaju, roditelja, ima pogubne posledice na omladinu koja je najviše izložena bolesti zvanoj alkoholizam. Ono što nazivamo „društveno prihvatljivo pijenje“ često prelazi u naredne faze razvoja alkoholizma, koji je opasan koliko i zavisnost od heroina ili kokaina. U ovom tekstu, baviću se aspektom alkohola kroz lečenje zavisnosti od heroina.
Ja sam bivši zavisnik koji je prošao težak i dugotrajan proces lečenja u stručnoj medicinskoj instituciji, pa ću se potruditi da prenesem svoje iskustvo. Na početku da razjasnim jednu stvar: alkohol je strogo zabranjen tokom lečenja. Svaki profesionalac će vam preporučiti da ga više nikad ne okusite. Poenta lečenja je stvaranje novog života koji je oslobođen svih psihoaktivnih supstanci, pa tako i alkohola.
Svi znaju da istovremeno uzimanje alkohola i lekova nije dobro, ali malo njih zna kakav zapravo farmakološki haos nastaje u organizmu kada se popije samo jedna čaša piva za vreme uzimanja Nalorex-a. Moji terapeuti su imali slučajeve ljudi koje su dovozili u užasnom stanju u bolnicu jer su mešali alkohol i Nalorex, tj. blokatore. Ne samo što će to izazvati krizu i čak simptome apstinencijalne krize, već može dovesti i do kome.
Ako neko smatra da preterujem, jednostavno nije u pravu jer ovo što pričam je iskustvo medicinskih radnika ZC Valjevo. Ljudi koji su na lečenju imaju ugroženu jetru, kao i ostale vitalne organe koji su oštećeni kao posledica drogiranja. Blokator se metaboliše kroz jetru, i to je sasvim dovoljno da se bude obazriv. Kada bi ljudi bili svesni koliko puta su veće šanse za cirozu jetre kada se koristi i alkohol, više ga nikada ne bi okusili. Ciroza jetre je neizlečiva bolest, smrt je konačni ishod.
Ako sam nekoga uplašio prethodnim redovima – tim bolje, jer to je samo jedan aspekt pijenja alkohola za vreme lečenja. Drugi, po mom mišljenju važniji i opasniji je kriza. Ovako je to izgledalo kod mene. Jednog dana kada sam mislio da bi bilo lakše da umrem, javio sam se u bolnicu i rekao: „Dobar dan, ja imam problem sa heroinom“. Usledila je detoksikacija i infuzije 7 dana, potpisivanje „ugovora“ kojim mi je stavljeno do znanja da se sa Nalorex-om nije igrati i da sam svestan opasnosti i mogućih posledica ukoliko se ne pridržavam pravila.
Nakon toga počela je psiho-terapija u okviru terapijske grupe. Neki drugi momci i poneka devojka, njihovi roditelji, psiholozi, psihijatri, sve je bilo haotično za mene. Bio sam u grču i posle prvh otpora, počeo sam da shvatam da činim nešto najbolje što sam mogao da uradim.
Prepustio sam se i počeo da se pridržavam svih propisanih pravila, koja mi se nimalo nisu svidela i bila su rigorozna. Nakon 8-9 meseci, opustio sam se i zaboravio iz kakvog pakla sam došao. Počeo sam pomalo da izlazim na ovo mesto, pa na ono mesto, popio sam i čašu vina. Posle nekog vremena, popio sam sa devojkom flašu vina. Sada sam već redovnije izlazio i alkohol mi se nije više činio tako strašnim. Smatrao sam da terapeuti preteruju, jer ja, boga ti, ne uzimam heroin, samo alkohol. Kasnije ću shvatiti koliko je to bilo glupo razmišljanje.
Godinu dana od početka lečenja upao sam u veliku, najstrašniju krizu do tada. Svaki put kada bih okusio alkohol, „kočnice su popuštale“, pomišljao sam na heroin, na travu. „Nije to tako strašno, kada bih mogao samo jednom“. Bio sam uglavnom pripit, ali je i to bilo dovoljno da se moja volja i sopstveno saznanje da sam u svoje lečenje uložio toliko vremena, tope kao sneg na suncu. Da mi je neko u tim trenucima ponudio heroin, uzeo bih ga.
Sutradan bih osećao ogromno kajanje, ali bilo bi kasno. To bi bio recidiv koji bi me unazadio i vratio na početak lečenja.
Moja kriza se produbljivala i desilo se upravo ono o čemu sam pisao u prethodnim rečenicama – napravio sam recidiv sa heroinom !!! Razočarao sam sebe, porodicu, prijatelje, grupu, terapeute. Osećao sam se kao da nisam čovek.
I mogao sam samo da sedim i plačem. Ipak, ustao sam i odlučio da više neću kršiti pravila i da više neću okusiti alkohol. Sada sam ponosan na sebe kada u nekom društvu kažem da ne pijem alkohol, a ljudi me zabezeknuto i sa čuđenjem gledaju kao da sam sišao sa druge planete. Da samo znate kako je to divan osećaj.
Jesam li rekao da je taj alkohol doveo i do snova o heroinu?
Ljudi koji su na lečenju vrlo dobro znaju šta snovi te vrste znače. Ali za one ostale – snovi predstavljaju otvorenu krizu. Oni su ekvivalent toga da ste na javi došli kod oca, majke, brata, prijatelja i rekli: „Ja hoću da idem napolje i da uzmem heroin“. Snovi su kriza očajnika koji je u teškom psihičkom stanju, a alkohol vrlo lako dovede do njega. Možda je teško da se shvati, ali verujte nekome ko je bio narkoman 8 godina pa se zatim lečio u medicinskoj ustanovi uz ceo tim stručnjaka.
Ukoliko ste na lečenju (bilo kog tipa) i pijete alkohol, vi samo tražite druge načine za promenu svesti, jer vam onaj, nekada najdraži, nije dostupan. Pokušaji pravdanja i ublažavanja su sastavni deo krize, i ako se to prepozna i shvati na pravi način, to je prvi korak u odbrani od nastale krize. Kako ćemo sutra biti uzor svojoj deci za koju sigurno ne želimo da postanu alkoholičari?
Alkoholizam je opasna bolest zavisnosti, a društvo je toleriše zbog mentaliteta, lake dostupnosti i činjenice da je deo našeg folklora. Moramo jednom učiniti korak napred i staviti stvari pod kontrolu. Naravno da nije zabranjeno sa partnerom uz večeru popiti vino, ali to se odnosi na ljude koji nikada nisu imali problem zavisnosti bilo koje vrste. Sa druge strane, ljudi koji se leče, definitivno moraju shvatiti da moraju napraviti izbor: Bolest zavisnosti sa jedne strane medalje i zdrav život bez ijedne psihoaktivne supstance sa druge strane.
Autor: Dreamer