Reč stigma i njen izvorni pojam svoje poreklo imaju u antičkoj Grčkoj. Antički Grci su iz činjenice da neki ljudi govore drugačijim jezikom od njihovog izveli zaključak da su oni varvari, necivilizovani i tek nešto više od divljaka. Etiketiranje stranaca kao divljaka i čudaka, ne retko, je kroz istoriju služilo kao opravdanje za rđavo postupanje, porobljavanje, pa čak i istrebljivanje „drugačijih“.
Stigma je pojam koji je označavao znak na telu i koji ukazuje na neke nedostatke (moralno-pravne prirode) ličnosti koja je njom obeležena. Reč je o žigovima koji su nanošeni usijanim gvožđem i obeležavali su nekoga kao roba, zločinca ili izdajnika, dakle kao osobu koju treba izbegavati, naročito na javnim mestima. Kasnije stigma, prvo sa hrišćanstvom, dobija nova značenja: najpre telesnu nakaznost kao posledicu božje volje, a zatim i promene na koži religioznih histerika koje se javljaju upravo na onim mestima na koje je Hristos bio fiksiran na krst.
U savremenom kontekstu stigmatizacija je društveni proces etiketiranja i izopštavanja svih onih grupa, i pojedinaca kao njihovih pripadnika, koje se razlikuju od „normalnosti“ većine u svom društvenom okruženju, a gde upravo ta sredina diktira pojam društvene prihvatljivosti, bilo da je u pitanju etnička, moralna ili bilo koja druga različitost. Konkretno, kada je u pitanju problem lečenih zavisnika o PAS, stigmatizacija je, pogotovo u malim sredinama, intenzivnija nego na primer u odnosu na lečene alkoholičare, što zbog predrasuda koje su često takve da se svi lečeni zavisnici o PAS izjednačavaju sa zavisnicima uopšte, odnosno nelečenim zavisnicima ili osobama sklonim npr kriminalnom ponašanju ili osobama koje su na drugi način nepoželjne u svojoj okolini ili opasne po nju. Ta predrasuda potiče iz osnovne zablude da ne postoji tako nešto kao što je izlečeni zavisnik, i njena najveća posledica je da zajednica u najširem kontekstu nema optimizam i veru u izlečenje zavisnika. Prepreka je i u problemu informisanosti, pre svega zato što samo mali broj ljudi zna da je narkomanija u stvari bolest, i to bolest pojedinca, porodice i društva, a ne unapred predodređena sudbina nekoga ko je po svojoj prirodi devijantan. Sve te predrasude u znatnoj meri otežavaju proces resocijalizacije, bilo da je u pitanju zaposlenje, pronalaženje partnera i dr.
Međutim, predrasude imaju i opravdane uzroke svog nastanka, koje pre svega leže u manifestacijama poremećaja ličnosti zavisnika a koje nisu nevidljive široj zajednici, već su u stvari u prvom planu osude društva. Pored toga, u odnosu na zemlje u okruženju Srbija daleko zaostaje u nekom ozbiljnijem radu u prevenciji, lečenju i resocijalizaciji lečenih zavisnika i podizanju nivoa svesti društva o svim pitanjima vezanim za narkomaniju.
Stoga se postavlja pitanje – da li treba sedeti skrštenih ruku i čekati da se promene država i društvo ili da svaki lečeni zavisnik prepozna svoju aktivnu ulogu u sopstvenoj resocijalizaciji. Iako borba protiv narkomanije zahteva sveobuhvatne intervencije u svim segmentima društva, smatram da jednu od presudnih uloga imaju lečeni zavisnici kroz istrajnost u svom izlečenju, ispunjavanje svojih obaveza u porodici i društvu i doprinos koji mogu dati svojoj zajednici kao odgovorni pojedinci.
Izvor:
Časopis CREDO