U našem društvu i okruženju veoma su rašireni stereotipi vezani za osobe koje se leče ili su već završile lečenje od bolesti zavisnosti, i ovi stereotipi su gotovo uvek krajnje negativni. Glavni problem je u tome što su zablude veoma rasprostranjene i generalno se smatra da osoba koja je jednom postala zavisnik zauvek ostaje zavisnik. Ovo je najvećim delom posledica toga što se u našem društvu ne pridaje dovoljno veliki značaj lečenju bolesti zavisnosti pa je i javnost samim tim vrlo slabo informisana o novim metodama lečenja i njihovoj uspešnosti.
Na pitanje “Koliko zavisnika se uspešno izleči?” većina ljudi će vam odgovoriti ili “ni jedan” ili “1 ili 2 %”, što je danas prilično daleko od istine. S obzirom na broj aktivnosti i akcija koje naša država preduzima da ovu pogrešnu predstavu promeni, možemo očekivati da će se ovakav stav zadržati još dosta dugo. Bivše zavisnike ovo može dovesti u veoma nezavidnu situaciju, otežavajući odnosno onemogućavajući im da se zaposle i time ih egzistencijalno ugroziti, i što je takođe veoma bitno, vrlo negativno uticati na njihovo dalje lečenje i održavanje uspešne apstinencije, jer kao što svi mi koji smo se lečili ili se još uvek lečimo znamo, uspešna resocijalizacija je ključni uslov za uspešno lečenje, a njen značajan deo je upravo i zaposlenje, čime se ponovo postaje produktivan član društva i vraća izgubljeno samopouzdanje i vera u svoje sposobnosti.
Prilikom traženja posla, u najvećem broju slučajeva (čast retkim izuzecima), činjenica da ste bivši zavisnik može biti presudna u odluci poslodavca da li da vas zaposli ili ne. A ako malo bolje razmislite i pokušate da budete objektivni (čak i ako ste nekoliko puta ostali bez posla upravo iz ovog razloga), shvatićete da se tom poslodavcu i ne može zameriti na takvoj odluci. Pre nego što počnete da negodujete zbog ove moje izjave, dozvolite mi da detaljnije objasnim (a imajte u vidu da sam i ja bivši zavisnik): poslodavac na prvom mestu ima dobrobit svoje firme, i odluku o tome šta je najbolje za interes firme donosi na osnovu informacija kojima raspolaže, pa iako ja i vi znamo da te informacije nisu tačne – on ne zna!
On smatra da se narkomanija ne može izlečiti, da su zavisnici lenji, neradnici, lažovi, prevaranti i lopovi (kao što i jesu) i da ne postoje bivši narkomani (što gotovo sve studije na ovu temu pokazuju da je netačno). Sada pokušajte da se stavite na njegovo mesto i iskreno recite šta bi ste uradili u takvoj situaciji?
Svi znamo da se jednom stečena loša reputacija vrlo teško ispravlja, a ovo je posebno tačno u malim sredinama, gde se ona takođe i vrlo lako stiče. Teško ali ne i nemoguće! Srećna okolnost je to što na razgovoru za posao poslodavac obično ne postavlja pitanje da li ste zavisnik (u ovom slučaju zablude rade u našu korist jer je opšteprihvaćeno mišljenje da zavisnici i ne žele da rade i ne pokušavaju da nađu posao), tako da ukoliko poslodavac ne zna da ste se lečili ili se još uvek lečite od bolesti zavisnosti, moj savet je da ovu činjenicu za sada prećutite kako biste dobili priliku da pokažete ko ste i šta ste – svojim vrednim radom, zalaganjem i odgovornošću.
Tek nakon što poslodavac stekne poverenje u vas i izgradi stav o vama koji nije obojen predrasudama treba da mu otkrijete i ovu informaciju. I to je nešto što morate da uradite, iz dva glavna razloga: prvi, bitniji, je to što je iskrenost jedna od najznačajnijih osnova našeg lečenja i tog principa se moramo pridržavati. Drugi razlog je što bi poslodavac pre ili kasnije to saznao, a uvek je bolje da to sazna od vas nego od nekog drugog.
Takođe, problem nastaje i kada morate da napišete svoju biografiju (CV) koji treba da pošaljete uz prijavu za posao. Većina poslodavaca će potražiti tzv. rupe u vašoj biografiji, tj. periode u kojima niste imali nikakve aktivnosti, kao što su školovanje, posao i sl, a najveći broj zavisnika će imati ovakve rupe u periodu uzimanja supstanci. Prilikom razgovora sa poslodavcem obično ćete morati da pružite neko objašnjenje. Tačno je da postoje zavisnici koji su u dosta dugim vremenskim periodima uspevali da zadrže posao, čak i da se istaknu na njemu, ali po pravilu, ovo je slučaj samo u ranijim fazama razvoja bolesti, a bez lečenja ćete sigurno doći do samog dna tj. do poslednje kompulsivne faze, kada vam neće biti bitno ništa sem supstance i načina na koji ćete doći do nje, i u ovakvom stanju sigurno nećete moći da zadržite posao.
Iako su tema ovog teksta same teškoće sa kojima se susrećemo, primetili ste da pokušavam da dam i savete kako ih prevazići. U ovom slučaju, moraćete da birate: ispoštujte svoje principe i recite istinu ili izmislite neko objašnjenje i pokušajte da umirite svoju savest činjenicom da je to jedini način da izbegnete nefer tretman društva, u ovom slučaju oličenog u poslodavcu, i da je sve što želite fer šansa da pokažete KO STE, a ne da do kraja života budete tretirani na osnovu toga KO STE NEKAD BILI. Svako zaslužuje drugu šansu, zar ne?
Posebna priča su bivši zavisnici koji su za vreme zavisnosti imali probleme sa zakonom, bili hapšeni, osuđivani i imaju dosije, a posebno oni protiv kojih se još uvek vodi neko suđenje. Većina firmi pored biografije zahtevaju da pošaljete i uverenje iz suda da se protiv vas ne vodi krivični postupak, a neke firme čak proveravaju direktno u MUP-u da li imate dosije i da li ste privođeni (što nisam siguran da je legalno, ali se ipak dešava, govorim iz ličnog iskustva), u kom slučaju verovatno nećete ni biti pozvani na razgovor za posao. Jedino što možete da probate da uradite je da otvoreno popričate sa poslodavcem i pokušate da ga ubedite kako je sve to prošlost, ali ne očekujte previše.
Ja nisam novinar, već samo neko ko želi da podeli svoja iskustva sa drugima kojima ona mogu biti od koristi, ali sam ipak pokušao da uradim kakvo-takvo istraživanje na temu toga koliko naši zakoni mogu da zaštite bivše zavisnike od diskriminacije. Nažalost, u trenutku pisanja ovog teksta, sajt našeg parlamenta na kom se mogu pronaći ove informacije nije bio dostupan (što je apsolutno nedopustivo, ali nije tema ove priče). Iako iz ovog razloga nisam u mogućnosti da citiram relevantne zakone, to ne menja ono što sam hteo da kažem: čak i ako se pozovete na neki od ovih zakona i celu priču podignete na viši nivo tako što ćete se obratiti nadležnim organima (što može i ne mora uroditi plodom, jer poslodavac nikada neće navesti vašu zavisnost kao razlog iz kog vas nije primio na posao, odnosno iz kog vas je otpustio) – zapitajte se kakvu budućnost možete imati u firmi u kojoj ste se u samom startu zamerili poslodavcu i doveli ga u situaciju da ima probleme sa zakonom.
S druge strane, možda to treba da uradite čak i ako ne nameravate da se zaposlite odnosno ostanete u toj firmi, jer ćete makar jednu osobu naučiti da diskriminacija na osnovu zdravstvenog hendikepa (koji je uz to izlečen!) prosto nije ni prihvatljiva ni legalna ni u jednom civilizovanom društvu, a nadajmo se da nije ni u našem (ili ako jeste, da bar u nekoj skorijoj budućnosti neće biti).
Ukoliko uspete da prevaziđete sve ove probleme i dobijete posao za koji ste konkurisali (što se pre ili kasnije MORA desiti), postigli ste veliku stvar i možete biti zadovoljni sobom, ali nemojte očekivati da se neće javiti neki novi problemi, kao što je npr. odnos ostalih zaposlenih koji znaju za vaš problem prema vama, ogovaranje iza leđa, širenje neistina i sl. Ali to ne treba da vas previše brine, jer od trenutka kada dobijete posao, da li ćete ga zadržati zavisi najviše od vas samih. Budite jaki, istrajni, verujte u sebe i nikad ne odstupajte od principa po kojima smo na lečenju naučili da živimo. Vremenom će i ostali uvideti kakva ste stvarno osoba, čime ćete, pored osećaja lične satisfakcije, doprineti i razbijanju predrasuda i zabluda o nama, i time pomoći i drugima koji su krenuli našim putem.
Za kraj ću poželeti sreću i uspeh svim saborcima, jer lečenje bolesti zavisnosti je borba, i to sa najtežim protivnikom – samim sobom!
Saša – bivši zavisnik